Dok sam sjedio na svom radnom mjestu u prostoriju je ušla čistačica koja dolazi skoro svaki dan da čisti naše kancelarije i prostorije. Radi se o ženi srednjih godina, mršava je i uvijek nasmijana. S obzirom da ima grenlandski izgled, upitao sam je šta misli o samoupravi njenog Grenlanda, mora da je radosna jer to je velika stvar za jedan narod. Na moje iznenađenje, odgovorila je da nije pratila puno vijesti. Čula je za samoupravu, ali to joj ništa ne znači. Daljni tok našeg razgovora je išao otprilike ovako:

– Ali kako? Mora da ti je drago, ipak je to tvoja zemlja.
– Drago mi je, ali ne znam puno o tome. Samo sam nešto čula o tome na televiziji. Nisam odavno tamo bila.
– Otkad?
– Ima već 19 godina kako nisam bila na Grenlandu. Ovdje sam doselila, udala se i dobila djecu.
– Ja znam kakav je osjećaj kada jedan narod dobije slobodu da sam odlučuje o svojoj sudbini, mora da ti je…
– Ma šta ja znam, nemam ništa što me veže za Grenland. Imam samo još djeda i nekoliko rodica i rođaka.
– Zar nemaš želju da ih posjetiš?
– Nemam. Sa djedom se čujem preko telefona, a njegova žena uvijek bude ljubomorna kada pričamo. Mislim da to nije u redu od njega što joj se ne suprotstavi.
– Slažem se, ali zar ne bi voljela da ih vidiš?
– Ne bih, jer njegova žena je ljubomorna, a on je slabičak.
– A šta je sa rođacima?
– Oni svi piju i teški su alkoholičari. Neki od njih su ostali bez doma i šta da ja tamo radim? Morala bih s njima non-stop da pijem, a ja to ne želim. Odvikla sam se tog način življenja.
– Dobro, razumijem to, ali zar ne bi voljela da posjetiš svoju zemlju, nevezano za rodbinu?
– Ne baš. Ništa me ne veže. Tamo sam samo išla u vrtić, a onda sam doselila u Dansku. Uostalom, zašto da vodim djecu na Grenland? Da izgube glavu bez veze. Tamo se ubijaju skoro na svakom čošku za flašu pive. Piju i drogiraju se i zbog toga lete glave. Navikla sam na Dansku. Živjela sam sa majkom u Herningu, a moj poluotac je bio Danac.
– A Herning? Ja sam živio u Holstebru, nije daleko od Herninga.
– U Holstebru sam išla u školu, kako se zove… u tehničku školu, u vrijeme kada sam pokušavala da skontam šta želim od života. U Holstebru sam živjela raspušteno. Kao učenica izlazila sam sa drugovima u grad i puno pila, provodila se. Moj otac mi je morao slati novac skoro svake druge sedmice. Jednom mi je rekao: moraćeš uzeti studentsku pozajmicu!
– A tvoja djeca? Oni su rođeni ovdje u Danskoj?
– Jesu, u Herningu.
– Pitao sam te u vezi Grenlanda, jer sam mislio da će ti biti drago što su konačno dobili samoupravu i mogu sami da odlučuju o svojoj sudbini.
– Ma šta oni znaju? To su sve propalice i alkoholičari. Ništa oni ne znaju, a kamoli da vode zemlju. Nemaju oni tu sposobnost.
– Ali moramo im dati šansu, zar ne? – nasmiješio sam joj se i ustao.

I tu je završio naš razgovor. Oduvijek sam bio komunikativna osoba, spreman na razgovore svakakve vrste, ali sam, možda po prvi puta, zažalio što sam započeo ovu konverzaciju. Imao sam osjećaj kao da sam odškrinuo vrata od kutije pune demona iz prošlosti. Ipak, žena je bila vesela i iznenadila me je sa otvorenošću i lakoćom govora o svojoj, očigledno, teškoj prošlosti.